Први пут с оцем на јутрење

Published новембар 9, 2012 by violetastevanovic

                Први пут с оцем на јутрење је прва приповетка коју је Лазаревић објавио. У њој је насликана породична драма изазвана страшћу за коцкањем, која је запретила да оца, старешину породице, заувек одвоји од дома , жене и деце.

              Лазаревић је оца Митра насликао бојама патријархалног породичног господара, преког, тврдог у осећањима према породици, чија је воља неприкосновена и чијим се поступцима нико не сме супротставити.

              “Нас је децу, као и мајку, волео, није вајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никаква знака нежности од њега.“

               Митар се уздржава од сваког излива љубави, потискује своја осећања под маском нарогушеног деспота, а у духу патријархалних схватања о улози оца у породици. Он прихвата ту улогу одричући се пред најближима готово свега што је у њему људско. Иако ћутљив и затворен у своје мисли, он није зао. Испод његове тврдокорности наслућује се људска и очинска доброта, која се само понекад открива пред племенитим сузама мајке.

             Посебно треба истаћи Лазаревићеву способност да сликовито и реалистички прикаже атмосферу куће у којој страст коцке бесни и разара огњиште, као и да драматичну напетост догађаја потцрта уверљивом психолошком мотивисаношћу: слика породице у ноћи док је будна и у стрепњи очекује катастрофу.

              У овој Лазаревићевој приповеци мајка је морално и осећајно више истакнута. Једним делом приповетке она је бојажљива супруга, која нема смелости да се гласно изјасни о поступцима свога мужа и упорно покушава да приволи Митра на разговор како би му скренула пажњу на пољуљану егзистенцију породице и вратила га на прави пут. Митар, међутим , није вољан за размену мисли и осорним тоном прекида сваки разговор који прети да непосредно обухвати коцкарску страст и њене убитачне последице. Сви њени покушаји остајали су без успеха. Маричина патња добија нешто одушка у сузама, плачу и молитви, док Митрова остаје без икаквог олакшања и тежи трагичном исходу.

             Док у првом делу приповетке мати представља жртву и патницу, у другом делу она је храбра и доминантна. У тренутку када Митар, изгубивши све на коцки, покушава да прекрати живот, иступа мајка одлучно и спасилачки. Дијалог између Митра и Марице овај пут тече природно, неометан Митровом надменошћу и дозвољава им да се искрено исповеде и да пруже духовни ослонац једно другом. Он је дошао у последњем тренутку као могућност да се предухитри и спречи трагичан исход. Маричине и Митрове речи узајамно се траже и привлаче чиме је дочаран снажан психолошки ослонац који Митар проналази у Марици, а обоје у деци, породици и исконској снази љубави.

              У Маричиним речима којима се обраћа Митру садржано је пријатељство, саосећање, судбинска повезаност и потпуно разумевање. У њима показује и своју добровољну подређеност мужу и тиме се истиче као вредност која није изгубљена и ради које треба живети.

             “Митре, брате, господару мој, шта си то наумио?“

              Марица је избегла да,  у најкритичнијем тренутку, кривицу веже за Митра. Када Митар каже да је све изгубљено, Марица одговара: “Ако ће!“ и тиме му показује да његов случај није усамљен, да се у животу свакоме могу догодити сличне незгоде, да је све на свету релативно и да је остало још пуно  мотива због којих треба живети. До изражаја је дошло омаловажавање мотива због којих је Митар решио да се убије: коњ је кљусина, ливада пустолина. Једино се за кућу није смела изрећи потцењивачка реч, јер кућа у Лазаревићевој прози више спада у етичке него у материјалне вредности, тако да је губљење куће неутралисано опстанком њеног градитеља, домаћина, оца породице: “Да си ти жив и здрав“. Тада Митар схвата да је он највећа вредност која мора опстати ради заштите породице и њене егзистенције.

                Марица у последњем тренутку спасава домаћина својим опроштајем, подсећањем на децу и живот који је пред њим. Оживљава му изгубљену веру и враћа га препорођеног деци и животу. Лазаревић, као патријархални заговорник старих вредности, отпратиће зближену породицу на недељно јутрење у цркву, а злобнике стиже заслужена казна: Пера Зелембаћ, главни заговорник коцке, завршава на робији.

           У овој приповеци приказан је Лазаревићев идеал мајке, која као добри дух бди над домаћим огњиштем, спремна на све жртве у животу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: